Kako dohvatiti nebo?

Nebo je danas magično - plavo, nasmejano, osunčano, sa tek ponekim mekim belim oblakom. Baš kao u ono daleko, nežno vreme, kada sam sakupljala orahe i kovala svoj prvi, najlepši, još uvek neostvareni plan: kako da ga dohvatim. Kako da se popnem na oblak, koji nezaustavljivo menja svoj oblik i sa njega pogledam gore, dotaknem sunčev zrak i prošetam se po prozračnoj plavoj livadi?

Trebalo je postaviti sto na krov garaže, na njega stolicu, na nju hoklicu, a na nju merdevine, vešto se uspentrati, i štapom starog komšije zakačiti oblak. A dalje je lako - povučeš oblak, sedneš na njega i pustiš da te ponese u tajanstvene visine.

Izgledalo je lako, i ostvarljivo, sasvim ostvarljivo. Danas je smešno, i nemoguće, pre svega jer se užasno plašim visine.

Planovi koje sada pravim, realizuju se lako, uspešno, ponekad suviše brzo. Još mnogo toga treba tek da ostvarim, osvojim, izmaštam.

Mnogi mi zavide na uspehu, dobrim rezultatima, osmehu. Greše. Ne znaju da je moj najveći životni plan još uvek samo naivni dečiji san o nemogućem. Još uvek sam na zemlji, čak se ni na stolicu nisam popela, ali nebo... nebo je svuda oko mene!

 

 

08/02,2010 Posted to Generalna

Comments (7)


Kafa sa ukusom suza

Pre neki dan, dok sam jurcala po gradu, ošamućena vrelim betonom i gomilom obaveza, naletim na jednu od mojih dragih luda (čitaj drugaricu). Nismo se videle mesecima, te je logičan sled dešavanja bio srdačan poziv na kafu i čašicu (pre će biti bure) razgovora.

"E nemoj da se iznenadiš, došla mi je baba na nekoliko dana. Mora na neke preglede kod doktora, pa..."

Baba?! Baka valjda... Babe su one dosadne, smežurane prerano ostarele žene koje ne znaju šta će sa svojim, pa se stoga bave tudjim životima. Bake su nešto drugo... Paperjasti dodir detinjstva. Najpažljiviji zagrljaj i najtoplija uteha. Gomila slatkih reči i još slađih kolača. Jedna velika, prosta ljubav.

Srećom, ovo je bila dobra bakica, toplih očiju, koju unuka zove pogrešnim imenom. Dočekala me je ljubaznim osmehom, i neizbežnim pitanjem: "A čija si ti?". A ja ko iz topa: "Svoja!". Drugarica je naravno prasnula u smeh, ali mi je ipak pomogla da objasnim svoje poreklo. Njena baka je odmah shvatila da je poznavala moju, i ispričala kako su one "poodrasle" zajedno. Slatko smo se smejale, ali je onda došlo na red pitanje na koje ne volim da odgovaram: "Kako je ona?".

"Umrla je." Na trenutak je zavladala jeziva tišina. Smeh se udavio u gutljaju slatke kafe. Starica je duboko uzdahnula, a meni se suza nečujno spustila niz obraz. Pa smo uzdahnule sve tri, onako ženski. Skupile u taj uzdah sve naše tuge, i vratile ih na njihovo mesto, da nas bar ne žuljaju, ako već neće da prođu. 

 

 

07/10,2010 Posted to Generalna

Comments (2)