shhhhh....

Pre neki dan, dok sam jurcala po gradu, ošamućena vrelim betonom i gomilom obaveza, naletim na jednu od mojih dragih luda (čitaj drugaricu). Nismo se videle mesecima, te je logičan sled dešavanja bio srdačan poziv na kafu i čašicu (pre će biti bure) razgovora.

"E nemoj da se iznenadiš, došla mi je baba na nekoliko dana. Mora na neke preglede kod doktora, pa..."

Baba?! Baka valjda... Babe su one dosadne, smežurane prerano ostarele žene koje ne znaju šta će sa svojim, pa se stoga bave tudjim životima. Bake su nešto drugo... Paperjasti dodir detinjstva. Najpažljiviji zagrljaj i najtoplija uteha. Gomila slatkih reči i još slađih kolača. Jedna velika, prosta ljubav.

Srećom, ovo je bila dobra bakica, toplih očiju, koju unuka zove pogrešnim imenom. Dočekala me je ljubaznim osmehom, i neizbežnim pitanjem: "A čija si ti?". A ja ko iz topa: "Svoja!". Drugarica je naravno prasnula u smeh, ali mi je ipak pomogla da objasnim svoje poreklo. Njena baka je odmah shvatila da je poznavala moju, i ispričala kako su one "poodrasle" zajedno. Slatko smo se smejale, ali je onda došlo na red pitanje na koje ne volim da odgovaram: "Kako je ona?".

"Umrla je." Na trenutak je zavladala jeziva tišina. Smeh se udavio u gutljaju slatke kafe. Starica je duboko uzdahnula, a meni se suza nečujno spustila niz obraz. Pa smo uzdahnule sve tri, onako ženski. Skupile u taj uzdah sve naše tuge, i vratile ih na njihovo mesto, da nas bar ne žuljaju, ako već neće da prođu.